27.05. 2016 godina, LETENKA
Početi putovanje na more, da, ali kako kada se bojim i ovaj put, stoga sam rešio da opet proverim svoje mogućnosti. Bilo mi je važno da krenem. Novi Sad. Pisalo je da na Letenci 28. maja ima skup nakadašnjih akcijasa pa se nekoliko Somboraca interesovalo, ali...pošto nema prevoza odaziv je slab. Nema prevoza, nema odziva, nema akcijaštva. Četvrtak, a meni u glavi stalno bruji. Ma Joco, što ti ne bi išao pa makar i bicikom, a biciklom je i mnogo jeftinije. Ma, ideš ti sutra pa šta bude! Nije mi važno što je tamo na Letenci bio skup akcijaša, ali je lepo da ih vidim..Moja oprema je spremna, a pošto idem "KAO" na more dodao sam odeće i hrane za put. Ostalo je već spremno. Opet se nisam nikome javio, šta ja znam koliko će trajati taj put...
Na putu , ispred mene stade crni golf, a čovek izašao i vidim čeka nešto. Ja bliže...e pa vidi se, poznati čovek. Moj Šeki, nevernik koji misli da bicikl nije za vožnju na duže staze, nego kola, a kola su...kola. I kada sam mu rekao kuda idem, šeretski se osmehnuo... i poželeo mi sreću.
Pedaliranje je postalo i naporno kako sam se probližavao Novom Sadu. Sva ona mesta, usput, bila su toliko mala da ih ne bih sada ni spominjao. Bar ja tako mislim. Ne bi Kuljani ili Vrbašani mislili tako, ali meni danas nije do pisanja.
I tako prvo spavanje u šatoru u Rumenki. Subota je osvanula brzo. Imao sam vremena da pedaliram, Novi Sad ili Ujvidek ili Neoplanta ili Neusatz an der Donau kako ga nazivaju manji i veći narodi, grad u kome sam došao u sedam ujutro. Bila je subota, moram priznati, iako je sunce pržilo, prolaznika je bilo malo. Grad sa 230000 stanovnika, drugi u našoj državi Srbiji. I glavni grad Autonomne pokrajine Vojvodine. Centar industrijski, finansijski, univerziteski, sa mnogo preduzeće, muzeja, galerija, pozorišta... Mnoštvo poznatih od Janike Balaža, Isidora Bajića, Mileve Marić-Ajnštajn, Đorđa Balaševića, Laze Kostića... Trebao bih jednom doći i natanane zagrebati površinu kako bi isplivale sve one lepe stvari o Novom Sadu.
i zaputio prema Sremskoj Kamenici a onda niz ili uz Dunav do Rakovca. E tu je bilo pravo mesto gde bih se za pola sata ili možda sat popeo na Frušku Goru. Jeste da se mora i gurati, ali ima hladovine. Al mi đavo nije dao mira, pošto je tek osam i imam vremena, odem ja na drugi prelaz u Beočin pa polako gore.
I kada sam krenuo gore, ono samo sunce, nigde da glavu sklonim. A sve peške. Dobro sam se umorio kad sretoh jednu devojku: "Draga devojko, smem li da te pitam, gde je Letenka. Nekako mi se čini, da će 
svaki čas da dođe a nema je." "Letenka, još 20 tak kilometara" To kaže, a da li me laže ili istinu kaže, to ću tek da proverim, tek kilometraža mi ne paše. I išao sam, išao i išao... I neka žena mi reče "Odake ti, sine" "Sombor" sada već premoren i za priču. 
"Pa vi Somborci ili trčite ili vozite bicikl" Nisam u početku razumeo. A tako...na Foresti Gumpa se odnosila opaska. Rišar. Mladić koji trči. Nisam znao još koliko treba ići, ali sam sve vreme gurao uzbrdo, a onda sam ugledao antenu, Crveni čot, znao sam da je mojim mukama kraj.
"Lete..Lete..Letenka" akcijaska pesma, a ja stigao na ručak. Priče, folklor, pesme, sve prošlo. Mnoštvo starih, mladih i onih srednjih. 
Pa zašto da ne, uključio sam se u red za pasulj. Kad već nisam na vreme došao onda je red da i ostanem, da jedem, da vidim da li ima nekog poznatog. I gle, poznata žena, u Beogradu sam je sreo, nosi mali milion značaka, a odeća ona prava akcijaška... a mojih Somboraca nigde. Veče je padalo, među onim starijim videla se tuga, bilo je i onih malo pod gasom, mladi tek treba da budu akcijaši, ako akcija bude i bilo. 
A ja sam ostao da noćim na padinama Fruškogorskim. Bilo je predivno, predivno. Jedino nisam imao nikoga da mi ispriča kako je bilo na priredbi, na druženju, ali neka...sad mogu da pričam mojoj deci kako je tata bio tamo i tamo i radio to i to. To baš sve i ne mora da bude istina, al ko će tu malu laž otkriti.
Neke devoje i momci su dva sata pevali i smejali se kao ludi. To je mladost, to je ludost, to je akcijastvo... to samo mladost može.
Jutro, pet sati 29. maj, a svi koji su ostali još spavaju. Bome, ja sam ustao mnogo ranije nego sto sam trebao. Zbog sunca. Sada je već druga stvar, sada idem nadole.
Usput pogledam Vrdnik banju i Kulu Vrdničku, pa mesto gde je grob Stambolića, stižem na Iriški Venac gde se spuštam jedno pola sata nizbrdo. Prodjoh Petrovaradin i trvđavu, ali sa neskrivenom namerom obećah skori povratak, i to baš na tvrđavu. U Novom Sadu svratih na kafu kod moje Jele, ali se ne zadržah dugo. U Rumenci sam promenio rutu. Put ka Odžacima mi se učinio mnogo bolji, pa zbog toga i krećem tuda. U svakom selu trešnje i voda, voda jer sunce baš prži. Sada već svodim utiske i račune... Za tri dana dobro je. Odlično.
Početi putovanje na more, da, ali kako kada se bojim i ovaj put, stoga sam rešio da opet proverim svoje mogućnosti. Bilo mi je važno da krenem. Novi Sad. Pisalo je da na Letenci 28. maja ima skup nakadašnjih akcijasa pa se nekoliko Somboraca interesovalo, ali...pošto nema prevoza odaziv je slab. Nema prevoza, nema odziva, nema akcijaštva. Četvrtak, a meni u glavi stalno bruji. Ma Joco, što ti ne bi išao pa makar i bicikom, a biciklom je i mnogo jeftinije. Ma, ideš ti sutra pa šta bude! Nije mi važno što je tamo na Letenci bio skup akcijaša, ali je lepo da ih vidim..Moja oprema je spremna, a pošto idem "KAO" na more dodao sam odeće i hrane za put. Ostalo je već spremno. Opet se nisam nikome javio, šta ja znam koliko će trajati taj put...
Na putu , ispred mene stade crni golf, a čovek izašao i vidim čeka nešto. Ja bliže...e pa vidi se, poznati čovek. Moj Šeki, nevernik koji misli da bicikl nije za vožnju na duže staze, nego kola, a kola su...kola. I kada sam mu rekao kuda idem, šeretski se osmehnuo... i poželeo mi sreću.
Pedaliranje je postalo i naporno kako sam se probližavao Novom Sadu. Sva ona mesta, usput, bila su toliko mala da ih ne bih sada ni spominjao. Bar ja tako mislim. Ne bi Kuljani ili Vrbašani mislili tako, ali meni danas nije do pisanja.
I tako prvo spavanje u šatoru u Rumenki. Subota je osvanula brzo. Imao sam vremena da pedaliram, Novi Sad ili Ujvidek ili Neoplanta ili Neusatz an der Donau kako ga nazivaju manji i veći narodi, grad u kome sam došao u sedam ujutro. Bila je subota, moram priznati, iako je sunce pržilo, prolaznika je bilo malo. Grad sa 230000 stanovnika, drugi u našoj državi Srbiji. I glavni grad Autonomne pokrajine Vojvodine. Centar industrijski, finansijski, univerziteski, sa mnogo preduzeće, muzeja, galerija, pozorišta... Mnoštvo poznatih od Janike Balaža, Isidora Bajića, Mileve Marić-Ajnštajn, Đorđa Balaševića, Laze Kostića... Trebao bih jednom doći i natanane zagrebati površinu kako bi isplivale sve one lepe stvari o Novom Sadu.
Spustio sam se preko Dunava
i zaputio prema Sremskoj Kamenici a onda niz ili uz Dunav do Rakovca. E tu je bilo pravo mesto gde bih se za pola sata ili možda sat popeo na Frušku Goru. Jeste da se mora i gurati, ali ima hladovine. Al mi đavo nije dao mira, pošto je tek osam i imam vremena, odem ja na drugi prelaz u Beočin pa polako gore.
I kada sam krenuo gore, ono samo sunce, nigde da glavu sklonim. A sve peške. Dobro sam se umorio kad sretoh jednu devojku: "Draga devojko, smem li da te pitam, gde je Letenka. Nekako mi se čini, da će 
svaki čas da dođe a nema je." "Letenka, još 20 tak kilometara" To kaže, a da li me laže ili istinu kaže, to ću tek da proverim, tek kilometraža mi ne paše. I išao sam, išao i išao... I neka žena mi reče "Odake ti, sine" "Sombor" sada već premoren i za priču. 
"Pa vi Somborci ili trčite ili vozite bicikl" Nisam u početku razumeo. A tako...na Foresti Gumpa se odnosila opaska. Rišar. Mladić koji trči. Nisam znao još koliko treba ići, ali sam sve vreme gurao uzbrdo, a onda sam ugledao antenu, Crveni čot, znao sam da je mojim mukama kraj.
"Lete..Lete..Letenka" akcijaska pesma, a ja stigao na ručak. Priče, folklor, pesme, sve prošlo. Mnoštvo starih, mladih i onih srednjih. Pa zašto da ne, uključio sam se u red za pasulj. Kad već nisam na vreme došao onda je red da i ostanem, da jedem, da vidim da li ima nekog poznatog. I gle, poznata žena, u Beogradu sam je sreo, nosi mali milion značaka, a odeća ona prava akcijaška... a mojih Somboraca nigde. Veče je padalo, među onim starijim videla se tuga, bilo je i onih malo pod gasom, mladi tek treba da budu akcijaši, ako akcija bude i bilo. 
A ja sam ostao da noćim na padinama Fruškogorskim. Bilo je predivno, predivno. Jedino nisam imao nikoga da mi ispriča kako je bilo na priredbi, na druženju, ali neka...sad mogu da pričam mojoj deci kako je tata bio tamo i tamo i radio to i to. To baš sve i ne mora da bude istina, al ko će tu malu laž otkriti. Neke devoje i momci su dva sata pevali i smejali se kao ludi. To je mladost, to je ludost, to je akcijastvo... to samo mladost može.Jutro, pet sati 29. maj, a svi koji su ostali još spavaju. Bome, ja sam ustao mnogo ranije nego sto sam trebao. Zbog sunca. Sada je već druga stvar, sada idem nadole. Usput pogledam Vrdnik banju i Kulu Vrdničku, pa mesto gde je grob Stambolića, stižem na Iriški Venac gde se spuštam jedno pola sata nizbrdo. Prodjoh Petrovaradin i trvđavu, ali sa neskrivenom namerom obećah skori povratak, i to baš na tvrđavu. U Novom Sadu svratih na kafu kod moje Jele, ali se ne zadržah dugo. U Rumenci sam promenio rutu. Put ka Odžacima mi se učinio mnogo bolji, pa zbog toga i krećem tuda. U svakom selu trešnje i voda, voda jer sunce baš prži. Sada već svodim utiske i račune... Za tri dana dobro je. Odlično.
